- Srpski boravak ste dobili pre venčanja, po osnovu vanbračne zajednice. Kako ste ga regulisali?
- Anja: Mene je relocirala firma, pa sam boravak dobila po osnovu zaposlenja, a Nikita po osnovu spajanja porodice. U Srbiji za to ne morate biti venčani: može se potvrditi da ste u vanbračnoj zajednici. Na srpskom se to tako i zove — „vanbračna zajednica“.Imena junaka su promenjena na njihovu molbu
- Tražili su nam uverenja iz ruskog matičnog ureda (ZAGS) da nismo u drugom braku. Takođe je trebalo potvrditi našu vezu kod srpskog notara u prisustvu dva svedoka. U našem slučaju to su bili pravnici iz firme koji su nam pomagali sa dokumentima.
- Nikita: Kod notara smo potvrdili da živimo zajedno, iako nismo zvanično venčani. Zajedničke fotografije ili druge dokaze o vezi nisu nam tražili. Ali treba imati u vidu da se gotovo svim pravnim pitanjima bavila Anjina firma, pa se nismo previše udubljivali u proceduru.
- Gde ste sklopili brak i šta je za to bilo potrebno?
- Anja: Odlučili smo da brak sklopimo preko ruskog konzulata u Beogradu. Hteli smo da se venčamo leti, određenog datuma.
- Prvo smo pokušali da se sami zakažemo, ali tamo postoji elektronski red: treba povremeno proveravati kako napreduje i čekati slobodan termin. Kad sam stala u red, ispred nas je bilo najmanje 50 ljudi. Procenili smo da ćemo čekati oko dva meseca, i nije sigurno da ćemo uspeti da dobijemo željeni datum. Računate na jun, a red dođe u maju, ili obrnuto.
- Koristili smo usluge agencije „Konsul Prajm“. Uz njihovu pomoć smo mogli da izaberemo datum i gotovo ništa nismo popunjavali sami. Došli smo u konzulat sa pasošima radi podnošenja zahteva, a zatim i na samo venčanje. Čini mi se da je asistencija koštala oko 100 evra. Sećam se da smo sa sobom nosili i ruske unutrašnje pasoše i one za inostranstvo.„Konsul Prajm“ je posrednik za zakazivanje termina u konzulatu
- Na dan venčanja bilo je zabavno: došli smo u konzulat u velikom društvu, u svečanoj odeći, a oko nas su ljudi obavljali svakodnevne poslove: overavali punomoćja, prijavljivali novorođenu decu. A mi smo došli da se venčamo.
Sklapanje braka
- Nikita: Rekli su nam da možemo dovesti najviše četiri gosta, a mi smo došli sa šestoro. Na kraju su pustili sve.
- Sama proslava je bila odvojeno. Prvo smo se potpisali u konzulatu. Sledećeg jutra smo išli na fotografisanje u zoru i prošetali Beogradom. Dan-dva kasnije proslavili smo venčanje sa gostima.
- Venčanje ste pripremali sami. Zašto ste odlučili da ne angažujete organizatora?
- Nikita: Prvo smo razmatrali varijantu da proslavimo u drugoj zemlji. Verovatno bi u tom slučaju bez organizatora bilo teško. Ali smo onda odustali od te ideje. Kad planirate venčanje na daljinu, teško je zamisliti kako će sve izgledati. U Srbiji smo već živeli, mogli smo sami da odemo da pogledamo prostor, da se sretnemo sa izvođačima i sve dogovorimo.
- U tom trenutku nismo znali organizatore kojima bismo mogli poveriti sve u celini. Onda smo shvatili da, dok određujemo koje zadatke možemo nekome poveriti, mi ih već rešavamo. Napravili smo spisak svega što želimo da vidimo na venčanju: prostor, ketering, dekor, tehnika, cveće — i postepeno smo ispunili sve tačke.
- Anja: Uzgred, tokom celih priprema nismo se nijednom posvađali!
- Koliko vam je vremena trebalo za pripremu?
- Nikita: Prostor smo počeli da tražimo 8 meseci pre venčanja, a šest meseci pre već smo potpisali ugovor. Istina, to ne znači da smo sva ta dva meseca svakog dana tražili. Ponekad po 2–3 nedelje nismo radili ništa.
- Anja: Otprilike šest meseci pre počeli smo da razgovaramo o dekoru i keteringu i da tražimo izvođače. A 3–4 meseca pre priprema je postala mnogo intenzivnija: trebalo je izabrati haljinu, isplanirati dolazak roditelja i prijatelja, sa svima se dogovoriti.
- Kako ste birali prostor?
- Nikita: Tražili smo mesto na kojem će biti udobno i za 20 i za 50 gostiju. Većina naših bližnjih živi u Rusiji, pa je unapred bilo teško proceniti koliko će ljudi moći da dođe.
- Prvo smo razmatrali praktično sve: parkove, restorane, sale za proslave. Otprilike polovina lokala nam nije ni odgovorila. Od parka smo odustali jer bi previše toga zavisilo od vremena i imali bismo manje kontrole nad situacijom.
- Zatim smo pronašli sajt sa kućama za događaje. Bilo je opcija različitog kapaciteta i cene: 300, 500, 700 evra za noć. Izabrali smo dve kuće i otišli da ih pogledamo.
- Anja: Prva kuća koju smo pogledali nalazila se pored reke. Kad smo stigli, domaćini su imali porodičnu žurku. Dočekali su nas, pozvali za sto i sve smo prodiskutovali. Bilo je veoma prijatno, ali kuća nam nije odgovarala. Primala je najviše 15–20 gostiju, a mi smo računali na 30–50.
- Bilo mi je važno kako će teći ceremonija. Želela sam da oko nas bude mnogo zelenila i sunca, da stoji svadbeni luk do kojeg bih mogla da dođem na štiklama pod ruku sa roditeljima. U prvoj kući je bilo pomalo mračno, imanje se nalazilo kao u nekoj jaruzi, nadole su vodile stepenice. Na štiklama bi tamo bilo nezgodno.
- U drugoj kući se sve poklopilo. Tamo je bila velika zelena površina za ceremoniju, bazen, kuhinja i bar. Kuća je uopšte bila veoma dobro pripremljena za događaje: na primer, već je bilo zvučnika i posuđa. Kasnije nam je menadžerka keteringa rekla da se prostori sa takvim sadržajem ne sreću često.
- Istina, kuća je bila jedna od najskupljih — 1.100 evra za dan. Znali smo da smo mogli uštedeti gotovo dvostruko, ali nam se toliko dopala da dalje nismo ni tražili.
- Jedino ozbiljno ograničenje bilo je to što je buka bila dozvoljena samo do 22:00. Za prekršaj nam je pretila velika kazna.
- Kako ste dekorisali prostor?
- Anja: Vlasnici kuće su ponudili usluge dekoracije. Dobro su poznavali svoj prostor: šta se može pomeriti, skloniti, gde je bolje nešto postaviti. Po fotografijama se videlo da imaju veliko iskustvo, pa smo pristali.
- Čini mi se da je dekoracija koštala oko 350–400 evra. Veoma mi je drago što smo je naručili. Sve je ispalo onako kako sam želela.
- Nikita: Razmišljali smo da dekor uradimo sami. Bilo bi jeftinije, ali ne mogu da zamislim u kakvom bismo stanju posle toga dočekivali goste.
- Kako ste birali meni i računali količinu hrane i pića, da bude dovoljno za sve, a da ništa ne propadne?
- Nikita: Razmatrali smo različite opcije keteringa, uključujući srpske. Ali u menijima na koje smo nailazili bilo je mnogo viršli, ćevapa, kobasica i lepinja. Hteli smo nešto zanimljivije.
- Ćevapi su kobasičice od mlevenog mesa bez omotača, koje se peku na roštilju
- Na kraju smo izabrali Sašu — preporučili su nam je poznanici. Imala je iskustvo rada na događajima, znala je koja jela podnose vrućinu i šta se gostima obično dopada. Zato smo se oslonili na njen izbor.
- Pića smo naručivali odvojeno. Kontakt dobavljača dali su nam vlasnici kuće, oni stalno rade s njim. Poslali smo spisak i sve su nam dovezli direktno na lokaciju.
- Barmen je unapred sastavio koktel-kartu i spisak sastojaka. Nešto smo kupovali sami, čak smo išli u Metro po voćni pire za koktele.
- Anja: O meniju smo se dogovorili ovako: prvo smo odredili koliko će biti toplih jela, salata i predjela, a konkretne varijante je Saša sama predložila. Hteli smo ribu, piletinu i obavezno vegetarijanska jela, jer je Nikita vegetarijanac. Zamolili smo i da pripreme buze. Doneli smo ih zamrznute, a kuvari su ih pripremili na licu mesta.
- Buze su burjatsko jelo od testa sa mesnim nadevom. Pripremaju se na pari
- Najteže je bilo izračunati količinu hrane. Većina naših bližnjih živi u Rusiji, pa do poslednjeg trenutka nismo znali koliko će biti gostiju. Desetak-petnaest ljudi gotovo do samog venčanja nije sa sigurnošću reklo da li dolazi. Na kraju nisu došli, iako smo za njih već računali hranu i piće. Morali smo bukvalno pred venčanje da smanjimo porudžbinu. Ukupno se okupilo oko 30 ljudi: naši roditelji, prijatelji iz Rusije i Srbije.
- Sa hranom smo se trudili da ne preteramo. Planirali smo da ubrzo odemo i nismo želeli da posle venčanja ostanu brda namirnica. Mada je Nikitin tata bio pristalica drugog pristupa: hteo je da hrane ostane što više, čak je unapred nakupovao gomilu posuda i kesa. Ali Saša je sve dobro izračunala. Deo hrane smo odneli kući, deo su gosti poneli sa sobom.
- Sa pićem je bilo lakše, jer je dobavljač imao praktičan sistem plaćanja: prvo uplatite deo sume, a dan posle proslave dolaze njihovi radnici, odnose sve neotvorene flaše i preračunavaju porudžbinu. Na kraju plaćate samo ono što ste potrošili.
- Prvobitno smo se dogovorili na 135 hiljada dinara. U tu sumu su ulazile namirnice, priprema i torta. Poslastičara nam je našla Saša. Napravio je tortu sa figuricama žaba. Ispalo je veoma lepo. Rad konobara smo plaćali odvojeno. I njih je predložila Saša.Rakija je tradicionalno balkansko jako alkoholno piće od voća
- Kako ste birali svadbenu odeću?
- Anja: Prvo sam na Instagramu našla veoma lep atelje. Na fotografijama je sve izgledalo baš kao na Pinterestu. Zakazala sam probu. Sve mi se toliko dopalo da sam već bila rešila da kupim haljinu. Onda sam odlučila da Nikiti pokažem fotografije. I dobro je što sam pokazala: rekao je da mi haljina ne stoji. U tom ateljeu haljina se šila po meri i koštala je oko 800 evra.
- Posle toga sam napravila mapu svadbenih salona u kojima su mi se, bar po fotografijama, dopadale haljine. I počeli smo da idemo na probe.
- Bilo mi je teško da nađem odgovarajući kroj: želela sam nešto minimalističko, a u srpskim salonima je bilo mnogo raskošnih haljina sa puno detalja. Svoju haljinu sam pronašla u ateljeu u Novom Sadu u kojem se govori ruski. To je bilo jedino mesto gde su mi odmah odgovarale tri varijante. Birali smo između njih.
- Haljinu sam iznajmila za 800 evra zajedno sa velom i ogrtačem. U cenu nije ulazila dostava: trebalo je samostalno preuzeti odeću na dan venčanja i vratiti je sledećeg dana. Haljinu su još i skratili po mojoj visini. Do danas ne razumem kako je posle prepravljaju za sledeće mlade ako su one više od mene.
- Nikita: Čini mi se da su za 800 evra mogli bar taksi da organizuju.
- Sa mojom odećom je bilo lakše. Pantalone sam kupio na popustu u Massimo Dutti, a košulju su mi sašili po meri u ateljeu „Moj krajač“. Izabrao sam materijal, oblik kragne, manžetne i ostale detalje. Čak su i inicijale stavili na košulju. Pre šivenja su me pažljivo izmerili, pitali na kojoj ruci nosim sat, da bi taj rukav napravili malo širi. Zatim su me pozvali na probu, da po potrebi doteraju košulju. To je koštalo oko 100–120 evra. Ne znam hoću li je ikada više obući, ali mi greje dušu što je imam.
- Sako nisam uzeo. Ne volim ih, a i leti je u Srbiji košulja maksimum, čini mi se.
- Anja, a ko ti je radio šminku i frizuru?
- Anja: Šminkerku sam tražila preko Instagrama, ali mi se u početku nije dopadalo kako saloni komuniciraju sa klijentima: neki nisu imali pristojan portfolio, negde su svi radovi izgledali vrlo slično. Bilo mi je važno da šminkerka ume da radi sa različitim tipovima lica. Osim toga, imam osetljivu kožu i ne odgovara mi svaka kozmetika.
- Zamolila sam drugaricu iz Moskve, koja se profesionalno bavi šminkanjem, da pogleda portfolije beogradskih šminkerki. Tako smo našli Mašu. Unapred sam joj poslala reference. Na probnom šminkanju dobila sam alergijsku reakciju na njen puder. Maša je kupila drugi, koji odgovara mojoj koži.
- Maša je dolazila i u 3 sata ujutru da me spremi za fotografisanje u zoru, koje smo imali posle venčanja u konzulatu. Čini mi se da sam joj za probu, šminku za fotografisanje i za venčanje platila oko 410 evra, ali se više ne sećam tačno.
- A šta je sa buketom?
- Imala sam prilično neobičnu ideju. Želela sam buket od brokolija, malih hrizantema i belih rada. Smislila sam i da dodamo figurice jagnjića. Našla sam cvećaru, donela tamo brokoli, a cvećari su napravili buket. Oni su mi pravili i buket za venčanje u konzulatu. Dopalo mi se što su odmah razumeli šta želim.
- Ko vas je fotografisao i koliko je koštalo svadbeno fotografisanje?
- Anja: Da bismo našli svadbenog fotografa, objavili smo poruku u Telegram-grupi: napisali smo datum i vreme venčanja i predložili fotografima da pošalju cenovnik. Dobili smo 5–10 odgovora, pogledali portfolije i cene.
- Imali smo dva fotografa: Lena je snimala venčanje u konzulatu i fotografisanje u zoru, a proslavu — druga Maša zajedno sa svojim mužem. Prvi deo fotografija Maša je poslala posle nedelju dana, a sve ostale — posle mesec dana. Ukupno smo dobili oko 900 snimaka.
- Nikita: Svadbeno fotografisanje koštalo je 600 evra za dan.
- Održali ste tradicionalne obrede. Ispričajte nam o njima?
- Anja: Želeli smo da sačuvamo tradicije naših porodica. Na primer, Nikitini roditelji su predložili da nas dočekaju karavajem. Posebno smo ga tražili u Srbiji. Roditelji su nam poklonili rušnjik i ikonu.
- Nedelju dana pre venčanja, kad smo se svi odmarali u Crnoj Gori, održali smo burjatski obred prosidbe. Iznajmili smo veliku kuću da bi se roditelji upoznali i porazgovarali. Po tradiciji, moja porodica je morala da se pravi da nije očekivala goste. Roditelji su razmenili poklone koje su sami birali.
- Nikita: Obred se zove „postaviti hadak“. Mladoženjini roditelji dolaze porodici mlade sa darovima, razmenjuju poklone, izgovaraju želje za blagostanje buduće porodice. Za njihov dolazak sto mora biti postavljen. A ja sam za to vreme sedeo sa strane i posmatrao kakav sam lepotan.
- Prošli ste bez voditelja, ali ste pozvali stendap-komičarku. Kako ste organizovali program i čime ste zabavljali goste?
- Anja: Prvo smo imali ceremoniju na otvorenom, otprilike kao u američkim filmovima: išla sam do luka pod ruku sa roditeljima, Nikita i ja smo jedno drugom izgovorili zakletve.
- Nikita: Odlučili smo da za venčanje ne angažujemo voditelja. Kad je na proslavi stotinu gostiju, jasno je zašto je potreban: da sve okupi, zabavi, prati program. A mi smo imali 30 bliskih ljudi — činilo mi se da nepoznata osoba može samo da doda nelagodu. Zato sam tu ulogu preuzeo na sebe. Ali nisam celo veče stajao sa mikrofonom. Samo sam povremeno najavljivao šta sledi i pratio vreme.
- Anja: Ja te večeri uopšte nisam imala mladoženju, imala sam voditelja koji skakuće!
- Postavili smo tablu na kojoj su gosti upisivali kad žele da nam čestitaju. Nikita je malo menjao redosled da bismo sve stigli do 22 sata, dok je buka bila dozvoljena.
- Igrali smo, pevali i veselili se, a onda smo jeli tortu, plivali u bazenu i postepeno završavali proslavu. U ponoć je po goste došao prevoz. Čim su se svi razišli, vlasnici kuće su počeli da čiste. Mi nismo morali ništa da radimo.
- Kako ste organizovali prevoz gostiju posle proslave?
- Anja: Unapred smo naručili tri automobila, za 7–8 osoba svaki. U ponoć su došli na lokaciju. Gosti su vozačima govorili kuda da ih odvezu, i sve kojima je bio potreban prevoz dovezli su pravo do kuće. Zbog toga sam bila veoma mirna — tako sam znala da su svi bezbedno stigli.
- Čini mi se da je jedan automobil koštao oko 90–100 evra.
- Nikita: Po meni, oko sedam-deset hiljada dinara po automobilu.
- A da li je nešto pošlo mimo plana? Kako ste se nosili sa neočekivanim situacijama?
- Anja: Hteli smo da puštamo svoju plejlistu preko Spotify-a, ali je sa muzikom bilo problema. Na lokaciji je bio iPad, a nismo uspeli da se ulogujemo na svoj nalog.
- Nikita: Probali smo da povežemo telefone kablom, ali nešto nije radilo. Na kraju smo jednostavno pustili srpski radio.
- Bilo je problema i sa zvukom. Na lokaciji su već stajali veliki zvučnici, pa nismo iznajmljivali audio-opremu. Uzeli smo samo sintisajzer, jer smo imali goste koji su hteli da sviraju. Mikrofon na lokaciji je bio neispravan. Morali smo hitno da tražimo drugi. Našli smo firmu koja iznajmljuje opremu za snimanje i zvuk. Čini mi se da su nam mikrofon čak poslali taksijem.
- Da li ste uspeli da se uklopite u planirani budžet? Koji troškovi su bili najveći?
- Anja: Budžet nam se postepeno širio. Negde sam čula savet da na početnu sumu treba dodati oko 30%, pa će biti realno. Čini mi se da je kod nas otprilike tako i ispalo.
- Najveća stavka troškova bio je prostor. Prilično skupa je bila i moja haljina.
- U troškove nije ulazilo samo venčanje. Kupovali smo i karte roditeljima, plaćali smeštaj, zajedno išli u Crnu Goru pre venčanja, a posle smo roditelje vodili na Taru.
- Nikita: A posle venčanja smo još išli sa Anjinim drugaricama u Crnu Goru. Zato je teško reći šta od toga računati u svadbene troškove, a šta već u medeni mesec. Ali u celini, novca nam je bilo dovoljno. Nismo ostali u čarapama, znači — uklopili smo se u budžet.
Dok smo određivali koje zadatke možemo nekome poveriti, već smo ih rešavali
Izbor prostora
Na nekim mestima nisu hteli da se dogovaraju sa nama unapred. Pisali smo i na mejl i na WhatsApp. Čak sam pozvala jedno mesto u januaru da bih dogovorila venčanje u julu. Rekli su mi: „Pozovite nas u junu“
Dekor
Meni
Desetak-petnaest ljudi gotovo do samog venčanja nije sa sigurnošću reklo da li dolazi. Na kraju nisu došli, iako smo za njih već računali hranu i piće. Morali smo bukvalno pred venčanje da smanjimo porudžbinu
Odeća
Ispostavilo se da nije uvek lako dospeti u salon. Termin je često bio za nedelju-dve, a ponekad i za tri. U nekim salonima druga proba je koštala 100–150 evra, a negde je bilo zabranjeno fotografisati se u haljinama
Iznajmljivanje haljine računa se na određen broj dana. Ako je vratite kasnije, treba doplatiti
Šminka i frizura
Na probi su šminka i frizura ispale toliko dobro da sam čak pomislila: uzalud sam potrošila novac, mogla sam odmah da se oslonim na Mašu na dan venčanja
Buket
Fotograf
Neki ljudi su pisali samo: „Ja sam fotograf“, ali radove nisu pokazivali. Pri tome je njihova cena ponekad bila čak i viša nego kod onih čiji nam se portfolio dopao
Tradicije
Voditelj
Pozvali smo i stendap-komičarku. Nije ispalo baš kako smo očekivali: deo šala nije „legao“ odraslim gostima
Prevoz gostiju
Problemi
| Usluga | Koliko je koštala |
|---|---|
| Iznajmljivanje kuće za jedan dan | 1.100 evra |
| Dekor | Oko 350–400 evra |
| Ketering sa namirnicama i tortom | 135 hiljada dinara |
| Iznajmljivanje venčanice sa dodacima | 800 evra |
| Košulja mladoženje po meri | 100–120 evra |
| Svadbeno fotografisanje | Oko 600 evra |
| Šminka i frizura za fotografisanje i venčanje | Oko 410 evra |
| Prevoz za goste | Oko 90–100 evra po automobilu, ukupno tri automobila |
| Pomoć pri zakazivanju termina u konzulatu | Oko 100 evra |
Cene koje je par platio za svoju proslavu za 30 gostiju su orijentir, a ne cenovnik: zavise od prostora, sezone i broja gostiju
- Da li vam je drago što ste odlučili da venčanje organizujete sami i da ga održite baš u Srbiji?
- Anja: Čini mi se da je venčanje ovde sasvim realno organizovati sami. Ponekad je bilo teškoća u komunikaciji: nisu svi brzo odgovarali, morali smo da podsećamo na sebe. Ali u celini, sve se rešavalo.
- Nikita: Mislim da nam je pomoglo to što smo počeli da se pripremamo 8 meseci ranije. Bilo je vremena da mirno tražimo opcije, dogovaramo se i ponešto menjamo. Pri tome tada još nismo baš dobro govorili srpski, ali smo ipak nalazili zajednički jezik sa lokalnim ljudima.
- Anja: Najviše mi se dopada to što smo venčanje održali tamo gde sada živimo. Roditelji i bliski prijatelji došli su kod nas, videli naš grad, omiljene kafiće, mesta na koja idemo svakog dana. Čini mi se da, kad čovek vidi tvoj svakodnevni život, bolje te upozna. Za nas je venčanje bilo i prilika da prijateljima i roditeljima pokažemo kako smo se ovde snašli.
Drago mi je što smo izabrali početak jula. To je sezona svežeg bobičastog i drugog voća, pa je na stolu bilo mnogo toga ukusnog. I sa vremenom smo imali sreće: bilo je toplo, ali bez iscrpljujuće vrućine
